Подсећање на догађај из 1960. године
I ЕКСПЕДИЦИЈА СРБИЈЕ И ПРВА ЖЕНА СРБИЈЕ НА МОН БЛАНУ (4807 метара)
Не тако давно – али је брзо прохујало ових 50 година од дана успона I српске експедиције и прве жене Србије на Мон Блан 4807 м. Било је то 22. августа 1960. године.
Ту експедицију су сачињавали: Милан Куљај – вођа експедиције, Иван Стојановић, Милош Предин, Мирко Стојичевић, Душан Станојевић и Оливера Симић Стојановић.
Заједничка жеља свих учесника експедиције била је да без обзира на напоре, препреке и тешкоће попнемо се на врх Мон Блан међу првим освајачима Србије. Жеља нам се испунила.
Екпедиција Србије у пуном саставу – нас шесторо, стали смо на врх – „кров Европе“ дана 22. августа 1960. године у 10 h 55 минута.
На цепину који је пободен у лед на врху лепршала се југословенска застава. Сви врхови у Европи били су под нама. Само је небо изнад нас.
Осећај среће и задовољства постигнутим циљем познају сви они који воле и желе планину.
На жалост, данас нису више са нама, али нису ни отишли у заборав: Мирко Стојичевић, Милан Предин и Душан Станојевић – сећаћемо их се.
Како је дошло до формирања експедиције?
Припреме за за успоне почели смо у вежбалиштима у Кошутњаку, Горњаку, Каблару, а висинске и кондиционе припреме постизали смо пењући се по високим планинама у Италији, Француској, Швајцарској и другим земљама у Доломитима, Алпима и другим висовима. Сваки учесник експедиције морао је имати доста успешних успона зимских и летњих, планинарски стаж, психофизичку кондицију и способност. Избор учесника експедиције вршило је руководство Алпинистичког одсека Београда (АОБ).
Опрема коју смо носили: шатори, вреће за спавање, ранчеви, камашне, вестони и друго, било је домаће производње, а и сопствене израде. Гојзерице класичне „Алпина“ – за ходање и пењање натопљене рицинусовим уљем, штеп на ципелама инпрегнирали смо лојем – а гојзерице смо натапали машћу за војничку обућу. Дерезе – тешке, гвоздене са гуртнама, цепин – дрво – метал, а тежина 1,5 килограма, клинови и карабинери прављени су у „Машинској школи“ у Београду или смо их позајмљивали, ужад набављена из Словеније.
Експедиција није имала „спонзоре“. Једино што смо добили је мањи број конзерви хране и џема од трговинског предузећа „Гранап“, шест вестона (колико је било чланова експедиције добили смо од фабрике „Фрањо Клуз“ из Београда – то је било све од добијених ствари.
Тих година, ако си хтео да идеш у иностранство, на објаву за колективно путовање и службени пасош могло се купити само 10 USA долара по учеснику експедиције у банци. Од тих купљених девиза требало је платити: камповање, боравишну таксу, транспортне трошкове и друго, па смо се морали сналазити на разне начине.
Када се човек врати у време пењања тих експедиција може се рећи „Некад било – сад се приповеда“.
Живот је састављен од малих и ситних радости у којима заједнички уживамо. Планина даје велику снагу и оставља неизбрисив траг.
Све оно што није записано, није се ни десило.
Зато смо Вас подсетили да не заборавите далеку 1960. годину
Инж Оливера – Вера Симић и Милан Куљај,
чланови ПСД „Авала“, Београд
Август 2010.
