РЕЧ НА ОТКРИВАЊУ БИСТЕ проф. др ПЕТРА КОСТИЋА (1901 – 1969.)
НА „ЧАРАПИЋЕВОМ БРЕСТУ“ 1. јуна 2002. године
Данас ће овде бити речи о једној посебној личности, лекару, научнику, врсном планинару и изнад свега хуманисти, личности која је својим хуманизмом повезала струку и своју велику пасију и љубав – ПЛАНИНАРСТВО.
Као лекар достигао је врх у својој струци, као научник унапредио је област којом се бавио – гинекологију, као организатор одлично је водио Клинику у Народног фронта улици, чији је био управник.
Као човек имао је дар да окупи најспособније, да заинтересује најшири круг и да поведе ауторитатвно и сигурно све.
Као планинар био је у пуном успону већ пре Другог светског рата. У неупоредиво тежим саобраћајним и смештајним условима прешао је већину југословенских планина; то га је довело у руководство Српског планинског друштва. Као обдарени фотограф забележио је многе призоре и ликове из планина. Био је у томе један од најбољих, па је тако био на челу фото секције СПД-а.
У послератном периоду, већ првих година наставља са планинарском активношћу. Члан је првог послератног планинарског руководства и активно планинари. У време општег сиромаштва и оскудице, када се из разних разлога врло тешко и ретко излазило из земље, учествује у једном од првих успона у иностраним планинама – излази на Килиманџаро и потом на Олимп, што је у то време био изванредан успех. Добија, у не тако великом броју одабраних, тада највеће признање – звање “стари планинар”.
Човек великог знања и широких схватања, зна да је медицинском кадру, од лабораната и медицинских сестара до професора и управника клиника, с обзиром на техничке и радне услове, темпо рада, дуготрајну концентрацију, напетост и одговорност, нужно освежење и рекреација. То је био мотив да при тадашњој Медицинској великој школи, са још девет угледних сарадника, оснује планинарско друштво. Тако се 9. маја 1950. године родила „Авала“, увек отворена и за чланове ван медицинске струке. Углед, тада доцента, др Петра Костића био је толики и такав, да су се у „Авали“ нашли многи одлични предратни планинари, али и много нових и младих. „Авала“ је под његовим руководством напредовала веома брзо. Није прошло много времена, а број чланова је достигао 3600.
Професор Костић је врстан планинар високогорац, али и одличан организатор маркирања стаза, што је чинио послератних година, нарочито на планинама јужне Србије; организатор и водич великих група планинара на вишедневним походима, који су увек били добро осмишљени и имали осим планинарског и неки други, културно – историјски или хумани садржај. Осим тога, знало се да ће после излета, на састанку Друштва, председник Костић наћи начина да провери запажања и памћење учесника.
Његова оданост позиву и још више хуманост су учинили да осмисли једну у то време изузетно корисну, чак драгоцену врсту планинарске активности. У забитим планинским селима чланови Друштва, лекари и друго медицинско особље су, унапред најављени, обављали прегледе, давали медицинске и хигијенске савете. Била је то спрега лепог и корисног – планинарства и истинског хуманог служења планинцима, који у то време нису могли лако доћи до лекара.
Лично сам био сведок и да је на обичним излетима, потпуно непланирано, сусрећући људе обхрване неким здравственим невољама, указивао помоћ, упућујући их на одговарајуће здравствене установе или начине лечења.
Професор Костић је достигао и онај највиши домет у планинарству – био је градитељ домова. Његова идеја је изградња дома у коме смо – „Чарапића бреста“. И не само идеја, него и организација изградње и обезбеђење средстава.
Осећајући замах планинарства у тим педесетим годинама прошлог века и увиђајући и на основу предратних искустава значај и будућност Копаоника за развој нашег спорта, покреће изградњу великог дома са осамдесет кревета и свим пратећим садржајима на Мариним водама. Скопски земљотрес онемогућује завршетак изградње – средства намењена томе одлазе где су потребнија.
Сви ми, који смо после њега водили „Авалу“ и учинили да она добије још неки дом – било онај на Копаонику, било бивши депанданс „Бреста“, а сада комплетан и удобан планинарски дом, учинили смо то на темељу онога што је „Авали“ оставио др Петар Костић. И није случајно што „Авалина“ кућа на Копаонику носи назив Планинарски дом “др Петар Костић“, ни што у овом тренутку у „Чарапића бресту“ откривамо попрсје овог знаменитог човека и великог планинара.
На крају, дужни смо захвалност рођацима и наследницима проф. др Петра Костића, госпођи Вери Марковић и господину Владану Марковићу због тога што су „Авали“ љубазно уступили његову бисту.
Биће нам свима част да бисту др Петра Костића открије једини живи оснивач „Авале“, професор др Марко Анаф.
